U savremenom potrošačkom društvu, gde se svakodnevno sve veći broj različitih proizvoda nudi na prodaju, česte su situacije da se određeni proizvod (npr. korišćeni mobilni telefon) kupuje neposredno od fizičkog lica, koje za tu svrhu nema registrovanu poslovnu delatnost.
Nameće se pitanje, da li je prihod koji fizičko lice ostvari na osnovu takve transakcije podložan oporezivanju, i ukoliko jeste, da li u tom slučaju obaveza prijave i plaćanja poreza nastaje za to fizičko lice – prodavca ili eventualno za kupca.
Za poreski tretman dohotka i utvrđivanje bilo kakvih obaveza je od značaja (i) da li se fizičko lice raspolaganjem predmetima lične imovine bavi povremeno ili se tom prodajom bavi u vidu stalne aktivnosti, kao i (ii) ko su kupci, druga fizička lica ili pak privredni subjekti.
Naime, prema odredbama Zakona o porezu na dohodak građana (dalje: „ZPDG“), porez na dohodak plaćaju fizička lica koja ostvaruju dohodak, i plaća se na prihode iz svih izvora sem onih koji su posebno izuzeti ovim zakonom.
ZPDG takođe propisuje između ostalog da se obveznikom poreza na prihode od samostalne delatnosti smatra i svako drugo fizičko lice koje obavlja delatnost nezavisno od toga da li je ta delatnost registrovana, pri čemu porez na prihode od samostalne delatnosti plaća na oporezivu dobit.
Dodatno, ZPDG uređuje i poreski tretman ostalih prihoda, kojima se smatraju i drugi prihodi koji po svojoj prirodi čine dohodak fizičkog lica, a naročito prihodi po osnovu prodaje dobara ostvarenih obavljanjem privremenih ili povremenih poslova, ako isti nisu oporezovani po drugom osnovu u smislu ZPDG.
Iz navedenog proizlazi da ukoliko se fizičko lice bavi prodajom u vidu stalne aktivnosti, pri čemu ostvaruje prihod od prodaje dobara, taj prihod će biti predmet oporezivanja porezom na dohodak građana.
Međutim, Ministarstvo finansija je u prethodnim godinama izdalo nekoliko zvaničnih mišljenja u kojima je zauzelo stav da ukoliko neko fizičko lice povremeno ostvari prihod po osnovu prodaje predmeta iz svoje lične svojine, kojim ima pravo da upravlja i raspolaže, ne postoji obaveza plaćanja poreza na dohodak građana. To praktično znači da fizičko lice vrši prodaju svog predmeta uz naknadu i da je ta prodaja sporadičnog (ad hoc) karaktera. U takvim slučajevima je potrebno da fizičko lice kupcu prezentuje odgovarajuću vlasničku dokumentaciju (fiskalni račun, ugovor i dr.) kojom dokazuje da je predmet prodaje stvar iz njegove lične imovine. To primera radi može biti određeni elektronski uređaj koji je lice kupilo te ga prodaje posle nekog perioda korišćenja, zatim neka nasleđena stvar/predmet, kao i neka oprema, alat, mašina i/ili roba koja mu je preostala nakon likvidacije firme.
Smatra se da prodaja u vidu stalne aktivnosti postoji ukoliko fizičko lice vrši kontinuirano prodaju određenih stvari, bilo da ih nabavlja radi dalje preprodaje, ili ih proizvodi radi prodaje, odnosno da bi na taj način ostvarilo prihod. U ovom slučaju celokupan dohodak koji fizičko lice ostvari je predmet oporezivanja porezom na dohodak, nezavisno od toga da li je obavljanje takve delatnosti registrovano kod nadležnih organa. Dodatno, prodaja u vidu stalne aktivnosti uvek postoji kada fizičko lice vrši prodaju određenih proizvoda koji se sa obzirom na vrstu i količinu tih predmeta nikako ne mogu smatrati povremenim raspolaganjem predmetima lične imovine (npr. kontinuirana nabavka/proizvodnja većih količina garderobe ili elektronike radi dalje prodaje).
Takođe, u slučaju kada poreska obaveza postoji, od značaja je i ko je kupac predmeta, zbog same obaveze obračunavanja i plaćanja poreza, odnosno da li je kupac drugo fizičko lice ili privredni subjekt. Naime, ZPDG propisuje da kada je isplatilac prihoda pravno lice, preduzetnik ili preduzetnik paušalac, porez na ostale prihode se utvrđuje i plaća po odbitku od svakog pojedinačno ostvarenog prihoda. Isplatilac naknade praktično za prodavca-fizičko lice i svaki pojedinačno isplaćeni prihod obračunava, obustavlja i uplaćuje porez u momentu isplate prihoda. Porez u ovom slučaju obračunava, obustavlja i plaća kupac (pravno lice, preduzetnik ili preduzetnik paušalac) po poreskoj stopi od 20%, koja se primenjuje na osnovicu koju čini razlika između bruto prihoda i normiranih troškova koji se priznaju u visini od 20% od bruto prihoda.
S druge strane, ukoliko je kupac drugo fizičko lice, obaveza obračuna i plaćanja poreza je na samom prodavcu-fizičkom licu. Poreska stopa i priznati normirani troškovi su isti.
Imajući u vidu sve navedeno, pravno lice ili preduzetnik koji često vrši otkup određenih predmeta od fizičkih lica, praktično svaki put treba da proceni o kakvoj prodaji je reč, da li je u pitanju povremena (ad hoc) prodaja lične imovine ili prodaja predstavlja stalnu aktivnost i ujedno neregistrovanu delatnost fizičkog lica. U slučaju pogrešne procene na strani pravnog lica koje kupuje određene predmete od fizičkog lica može postojati opravdan rizik od neplaniranih poreskih obaveza i troškova s tim u vezi, budući da Poreska uprava ima ovlašćenje da proverava slične transakcije i utvrđuje sve činjenice koje su od uticaja na poreski tretman dohotka. Poreski organ ceni sve okolnosti kao sto su: učestalost otkupa, vrsta i količina stvari/predmeta, vrednost istih, postojanje verodostojnih dokumenata i druge bitne činjenice.
Autori: Dušan M. Jevtić i Goran M. Ćiraković
Fotografija: Unsplash.com | Raymond Perez